Бележница

ВЕЛИКИ ПИСЦИ МАЛИХ ГРАДОВА: МИЛОВАН ГЛИШИЋ И ЊЕГОВО ВАЉЕВО
Видео и знао
Тај крај Србије пун је пишчевих корака, баш као што је пишчево дело пуно тога краја. Расути трагови, слике понете у свет. Села, крчме, раскршћа, црквишта, вашаришта, воденице, записи, предања и песме народне. И његови књижевни јунаци живели су ту, око њега. Није им крио имена ни надимке. Глишић у Ваљеву данас има споменик, улицу, мост, собу у музеју, школа се по њему зове. Имао је и спомен-дом, посело, зна се где му је кућа била. Ако се отиснете у Глишићево Ваљево, крените од Улице Прве бразде

Пише: Бојана Николић
Фото: Бојана Николић и Архива НР

Рођен у тадашњем селу Градац, данас делу Ваљева, Милован Глишић вишеструко је повезан са овим градом. Причаћемо овде о местима ваљевског краја у животу и књижевном делу Милована Глишића, међу оновременим млађим писцима званог Чича или Ча.
Просечно образован Ваљевац данас зна да је Глишић рођен и одрастао поред реке Градац, али не зна где му се налазила кућа. Тај простор обрастао је у траву, нема никаквих обележја, па само најближе комшије знају тачно место. Идући уз Градац левом страном, изнад прве воденице била је његова окућница и имање. „Иза куће био је врт, засађен разноврсним поврћем. [...] Пред кућом била је омања градина, ту је она [његова мајка] подигла прави воћњак од бресака.” Овако је Станка, Милованова сестра, у књизи Моје успомене описивала простор око њихове куће.
Сваки Ваљевац безброј пута је прошао поред монументалног Споменика Миловану Глишићу кад је ишао на омиљено шеталиште у граду, кањон реке Градац. Споменик је дело вајара Миодрага Живковића, израђен од белог мермера. Свечано је откривен 1968, пред око 10.000 људи.
Ако реши да се шета левом страном кањона, наш Ваљевац или неки гост ући ће у Улицу Првeбраздe, која иде уз реку. Проћи ће поред продавнице Два цванцика, назване по кафани која се ту некада налазила. Пешачећи Улицом Првe браздe, односно кањоном Градца, стићи ће до Моста Милована Глишића. Истим тим кањоном пешачио је пре много година млади Милован и стекао прве слике о свету, неретко страшне и опасне, о разним нечистим силама, воденицама, вампирима и свакојаким бићима. Ваљевац, као и сваки посетилац, наићи ће на неколико „печурака” са цитатима из Глишићевих дела, као што су Прва бразда, Редак звер, Глава шећера.
Наш просечни Ваљевац зна за Улицу Милована Глишића у центру града, основну школу по њему названу, једну од оних која није мењала име. Може помислити да је Милованова кућа била близу његовог споменика, на почетку Ужичке улице. Погрешиће. Ту је некада био Спомен-дом Милована Глишића, где је годинама на Богојављење одржавано „Глишићево посело”.
У градским институцијама увек је било свести о значају овог великана и напора да се одржи сећање на њега. Књижевна награда „Милован Глишић” дата је само једном, 1972, некад српском, а после ни свом, несрећном Мирку Ковачу. Матична библиотека „Љубомир Ненадовић” основала је 2016. Музеј завичајних писаца, где одговорно чува успомену на књижевне великане овог краја, те је и Глишић нашао свој кутак у њој.

СЕНКА ОДНЕТА У СВЕТ

Какво је то Глишићево Ваљево, односно какво је Ваљево за Милована Глишића?
Рођен је два километра од града, на великом и богатом имању. Његовој породици – оцу Ђорђу, мајци Јевросими, сестри Станки, брату Миливоју и њему – то имање оставио је у наследство деда, чувени харамбаша Глиша, по коме су добили презиме. А Глиша је имање добио од бега Јајића. Милованов отац, попут наивних сељака из синовљевих дела, читаво имање ставио је на добош. Убрзо је умро, оставивши иза себе вредну и способну жену и троје деце без игде ичега. Како Станка сведочи у својој књизи, достојанствена мајка није желела да буде туђин на до јуче својој земљи, те је одбила предлог нових власника да настави ту да живи. Мајка и сестра преселиле су се у Ваљево, где су сиротовале. Браћа Миливоје и Милован већ су били на школовању у Београду. Милован о томе не воли да пише, али сестра Станка је била отворенија.
Младог Милована вукла је књига и жеђ за знањем. Школовање га је одвело у Београд, град могућности. У њему се прославио и постао важно име српске културе. Стога и не чуди што након напуштања родног места 1864. није пуно контактирао са Ваљевцима. О томе Бранко Лукић говори у емисији Траг, епизоди „Милован Глишић – тајна орловог пера” ауторке Татјане Манојловић.
У две приповетке из родног краја (Распис и Награисао) помиње име Ваљево, у Ноћи на мосту вели „В. где је вашар”, док у приповеци Вујина просидба не помиње овај град. У комедији Подвала ниједном не именује град, само каже „варош”. На почетку комедије Два цванцика стоји: „Било, не зна се кад, у некој паланци и у оближњем селу”. Примећујемо да често помиње села између Ваљева и Мионице и обилато их именује ‒ Петњицу (данашњу Петницу), Клинце, Белошевац; чак и топониме ‒ Мачине (шуму), Белег (одакле у Два цванцика треба да крене потера за лоповима)... Глишић је и у томе био реалиста: детаљно и прецизно описује та места. И данас, после толико времена, по његовим описима можемо их лако препознати. Изневерио је свој препознатљиви приступ кад је за Два цванцика одабрао да се радња дешава на вашару на Лучиндан. Ваљево је имало три вашара ‒ на Цвети, Илиндан и Михољдан. Не знамо зашто се одлучио за Лучиндан, али знамо да се у петничкој цркви и тада налазила нетљена рука за коју се верује да припада апостолу Луки.

КЊИЖЕВНИ ЈУНАЦИ ИЗ КОМШИЛУКА

Познато је да је Глишић узимао савременике као прототипе за књижевне јунаке. Заиста је постојао Вуле Пупавац, зеленаш у Подвали. То је Вукосав Вуле Ђорђевић, познати ваљевски трговац из Неменикућа, што тврди Јован Скерлић. Имао је дућан у Каменици, месту где је и Вулов дућан у комедији. Његова удовица Марија је тврдила да га је Глишић неправедно оцртао као зеленаша. Постојали су и удовица Нера и Петко из истоимене комедије. Драгутин М. Бајић у књизи Ваљевске кафане открива следеће: „Кад се пређе горња ћуприја код ’Гранда’ и скрене лево у Улицу кнез-Михаилову [...] одмах, на самом ћошку, испречила се кафана ’Оријент’, коју је седамдесетих година XIX века држала нека Нера. То је она Нера коју је Милован Глишић овековечио у својој комедији Подвала. Нера је рано остала удовица са доста деце. У својој кафани је држала добру кухињу у којој се госте тадашњи ваљевски чиновници и нижи официри, савременици Милована Глишића. Међу бројним гостима био је најзапаженији казанџија Петко, кога Глишић у Подвали узима за једну од личности. Иако је зграда била стара и дотрајала, кафана ради све до Другог светског рата; на спрату је била јавна кућа-куплерај [...].”
Место вашара, где се одвија велики део радње комедије Два цванцика, добро је познато и Глишићевим и нашим савременицима. У центру је града. Данас је то, с једне стране, поплочано шеталиште крај реке Колубаре, а с друге парк. Поред шеталишта је Центар за културу „Ваљево”. Кад читамо Глишића и обиђемо овај простор, видимо да се дух града није променио. Сваког дана, посебно лепог, овде је мноштво света свих генерација, као некад на вашару. Од 2006. ту се одржава такозвана Чваркијада. Све је исто као у Глишићево време ‒ гужва, продаја, дим, мирис меса, гласна музика.
Недалеко од званичних граница града Ваљева место је које је Глишић, очигледно, волео. То је село Петница или, како се у његово време звало, Петњица. Био је родбински повезан с тамошњом свештеничком породицом. Станка у својој књизи говори да им је академик и министар Љубомир Ковачевић био рођак. Љуба је син петничког пароха и учитеља Михаила. Овде је одрастао и учио основну школу. Станка, такође, у књизи говори како су Милован и она током боравка у Београду били у веома тешкој материјалној ситуацији, а требало је преживети надолазећу зиму. Добри Љуба им је дао новац за који су обоје купили одговарајућу зимску обућу и довољно дрва за целу зиму. Љубомир је кроз живот ту био за њих. Узор, прави рођак, какав би свако требало да буде!
Уз претходна сазнања, нимало не чуди почетак приповетке Вујина просидба, пун нескривене љубави и нежности према овом селу, а посебно његовом попу и попадији: „Јаки бог беше дао некад Петњици доста лепих ствари... Беше јој дао оно лепо Осоје и пећине, па оног доброг попа Мићу, па попу Мићи вредну и паметну пошу Мару и кућу под самим Осојем ‒ пуну свачега, па пред кућом велику лиснату липу. [...]” Задивљујуће је колико је добро Милован познавао и описивао Петницу. Знао је и за њене топониме непознате чак и мештанима оближњих села! Појављују се као одреднице у његовим делима, посебно у Два цванцика. Ту су и Мачине (шума), где Кића из поменуте драме иде по дрва, и брдо Осоје, где је кућа попа из Вујине просидбе, и пећина... Пут за Лајковце (данашњи Горњи Лајковац) почиње поред речице Бање, а њим иду поп Мића и неспретни Вуја у покушају да запросе девојку за Вују.
Док је пролазио Петницом, писац је често морао бити и на месту где се данас налази уличица Милована Глишића.

НАГРАИСАО МИЛАДИН

Чича је дословно био реалиста. Пратећи путање које описује у делима, добијамо праву слику како је то све заиста изгледало. За њега у пуној мери важи она Матавуљева реченица из Биљежака једног писца: „Мрзим лаж, па и у причи.” Уверили смо се. Пратили смо, истраживачки, пут којим пролази главни јунак приповетке Награисао Миладин Малешевић док путује из Ваљева за Лајковце, данашњи Горњи Лајковац, општина Мионица, и посетили локације код Глишића описане и битне за радњу.
Миладин је награисао на овом путу, ми смо се просветлили. Свратио је код пријатеља у Ваљево. Тадашње Ваљево је обухватало његов садашњи најужи центар: Улицу Тешњар, Кнез Милошеву, Карађорђеву. Жена његовог пријатеља је занемоћала. Како њен муж објашњава, награисала је кад је стала на чини. То је био лош знак, упозорење. Малешевић се по ноћи враћа својој кући и на путу награише.
Изашао је из чаршије. Прешао Градац. Пролазио данашњом Кнез Михаиловом улицом. Она сада припада граду, веома је прометна за ваљевске прилике. Замишљамо Глишићевог сељака на полупустој мрачној калдрми док јаше коња. Кнез Михаилова прелази преко реке Градац металним мостићем. Јунак пролази „навише друмом поред грачанског гробља”. Оно се налази у данашњој Ужичкој улици. Гробови и даље ту стоје. Мало пре него што је дошао до гробља, Миладин је прошао поред места где се налазио Спомен-дом Милована Глишића. Препознали смо и поток иза села Бујачић.
У једном од покушаја да га оздраве, Миладина доводе да преноћи на Црквини у Лајковцима уочи младе недеље, ујутру да се умије водом с оближњег извора. За поменуту Црквину Глишић каже да је била „равница, насред ње виде се темељи неке старе цркве”. Живо је предање по ком су се у тој старој цркви причешћивале мачванске војводе пред Косовски бој. На њеним темељима 1928. подигнута је црква посвећена Светом Спиридону Чудотворцу. „Мало изнад [тадашње] Црквине има једна мала пећина, колико се човек може у њој окренути”, говори нам истину Глишић. „Над вратима у камену је [био] прост крст”, а данас је у унутрашњости пећинице дрвен, велики крст. Поред њега поређане су иконе. „Веровање је да је ту живео испосник Спиридон.” А данас је она поред Храма Светог Спиридона.
Нашем јунаку „кућа беше некако насред села”. Село се од тада до данас доста променило. Одређени делови су урбанизовани, други запустели, као онај између цркве и путоказа ка њој. Били смо у данашњем центру села. Раскрсница, основна школа, Спомен палим борцима у ратовима 1912‒1918; све лепо уређено. Куће у уредним двориштима.
Пишчеви описи имања газде Малешевића буде нам носталгију за неким временима, ако не лепшим, али сигурно здравијим и чистијим. А она су много давна, старија од нас. Мислимо на онај део приповетке у ком Глишић каже да се са једног дела имања „кад је дан чист и ведар, види доле сва Посавина и чак Сава како се вијуга и беласа у оном плавилу као год да си платно простро”.

СТАЗОМ ХРОМОГА ВУКА

Кад говоримо о односу између овог краја и Милована Глишића, не смемо изоставити да је Ваљево изнедрило уваженог проучаваоца Глишићевог књижевног дела Остоју Продановића. Изнедрио је овај крај и једног од највећих српских писаца Радована Белог Марковића (1947–2022), из оближњег Лајковца, ствараоца чији је књижевни узор управо Милован Глишић. У помињаној емисији Траг Бели Марковић каже:
„Осећа се у приповеткама Милована Глишића то било ваљевског залеђа, ваљевских планина и брда, у шта ја, без обзира на актуелне територијалне поделе, убрајам и митско Зарожје из његове чувене приповетке После деведесет година. Он је рођен у Градцу и све је то видео и знао. Он је прво на Градцу могао да види те воденице, да не једну од њих види својим духовним очима, а можда и лично у Зарожју, које је постало један митски крај, једно митско село. Ми га доживљавамо као некакву ванстварносну, литерарну творевину, као што они који читају Сто година самоће доживљавају Макондо. Пресудно је што је он имао то у себи. То је географија његове душе [...] Она је постојала у његовој души, у његовој књижевној машти. И он је то одлично направио. Тако да сада ми, читаоци његови, хоћемо у реалности да нађемо оно што је Милован Глишић исприповедао.”
Глишић је као дечак пошао трагом Вука Караџића. Записивао је народне песме и уз њих бележио од кога их је чуо, односно из ког су краја. Тако су остале сачуване песме: од Фочанке, из Ваљева, Градца, испод Маљена. У једној из Ваљева појављује се мотив мајке чедоморке, готово раритетан у српској књижевности. Наиме, жена која је родила већ девет ћерки порађа се десети пут. Кад сазнаје да је поново добила девојчицу, проклиње, даје је ђаволима. Даје јој име Ана Ђаволана. Двапут је даје ђаволима, на рођењу и крштењу. Ана одраста и постаје у сваком смислу боља од својих сестара: лепша, виша, послушнија. Мајка болује, у коси јој се шарке гује легу и очи пију. Ђаволи су дошли по оно што је њима предато, по Ану. Мајка је сакрива под девет сандука и десету кулу од олова. Безуспешно. Од њих је немогуће сакрити се. Девојка умире на ужасан начин, растржу је коњи. На месту где је пала појавила се црква. Мајка иде ка цркви, желећи да јој Анина црква опрости. Пред њом се црква сама затвара, док се из храма чује глас који говори: „Ид’ одатле, Анин душманине!”

***

Шећер, бор, клупа
Од дугогодишњег петничког пароха Драгана Јаковљевића сазнали смо да је Глишић писао Главу шећера испод бора у порти петничког храма. Тај бор и даље стоји испред цркве. Е, кад би могао да проговори, да нам прича детаљније како је настало једно од најцењенијих Глишићевих дела. Какве ли су се емоције смењивале на пишчевом лицу, да ли често одмарао, прецртавао? Да ли би намах закукако над судбином несрећног српског сељака Радана Радановића?!...

***

Допричавање Глишића
Глишићев несрећни јунак Миладин Малешевић ишао је по помоћ и до цркве у маљенском селу Крчмар, одмах поред Дивчибара. Глишић то не каже, али ћемо ми. Ту цркву осликао је војвода Петар Молер пред Први српски устанак, 1802. Живопис је сачуван у куполи. Храм је споменик културе. И данас живи предање које нам Ча приповеда. По њему, Марко Краљевић је на том месту убио јањичаре који су држали одсечену главу његовог брата Андрије. Потом је сахранио брата и подигао цркву.